Koliko puta sam čula roditelje koji ovako pričaju o svom iskustvu sa svojim detetom i srpskim jezikom:
„Ja ne mogu više da mu izvlačim reči iz usta. Kad mu kažem: “Reci na srpskom”, kao da sam mu rekla da radi ko zna šta. Mršti se, gunđa i ode. A meni sve više ponestaje ideja…“
Od učenja srpskog ne treba praviti ni projekte u kući ni specijalne zadatke. Što prirodnije bude njegovo prisustvo kod kuće, spontano i bez pritiska, to će ga dete usvajati sa lakoćom i radošću sopstvenim tempom. Najvažnije je prisustvo srpskog i tvoja istrajnost čak i kada ti sve deluje da nema napretka ni rezultata.
Srpski ne mora da bude lekcija. Može da bude navika.
Ne moraš da sediš, vadiš sveske, osmišljavaš aktivnosti. Treba samo da ubaciš srpski u ono što već radite. Dok perete zube, dok jedete, dok se oblači, rasprema igračke, slaže knjige… Onda to postaje tiha, svakodnevna škola jezika koja obezbeđuje učenje sa lakoćom.
Evo kako je to ta mama uradila.
1. Jutro uz srpski tiho i bez pritiska
Ujutru kad budiš dete,odmah započinješ dan na srpskom. I ako dete ne odgovori na srpskom, ne odustaješ, nastavljaš dalje bez onog “Hajde, reci ti sad!“.
Znaš šta je fora? Ne traži odgovor. Samo je važno prisustvo na srpskom, a dete za to vreme sluša i upija.
2. Obrok kao prostor za jezik
Fokusiraj se i izgovaraj jednu rečenicu po zalogaju.
„Hoćeš još hleba?“
„Ovo je jogurt.“
„Koje boje je paprika?“
Ništa teško, nema ispitivanja. Samo spontano govoriš srpski dok jedete. I to se pamti jer srpski tada dolazi uz toplu hranu i sigurnost.
3. Veče uz srpski svet
Svake večeri, bez izuzetka, uzimite knjigu na srpskom. Ne mora da bude razgovor dovoljno je samo da sluša. Nekad će ti delovati da ne razume sve I to će ga navesti da pita “Šta znači ta reč?”. U nekom momentu počeće da dovršava rečenice, neće moći da odoli da ne učestvuje.
I tu srpski raste. Kroz toplino i doslednost. Kroz ljubav.
Najvažnije je ovo:
Ne treba ti dodatno vreme.
Treba ti namera.
Malo više svesti u onome što već postoji.
Ti već imaš sve što ti treba:
– jutro, doručak, igra, kupanje, knjige.
Dodaj srpski, ali samo nežno.
I ako dete ne odgovara odmah, to ne znači da ne deluje.
Reči se slažu kao kockice. Jedna po jedna.
I jednog dana, dok pere ruke, dete ti kaže:
„Mama, možeš da mi daš peškir?“
Na srpskom, svojevoljno.
Osećaćeš se kao da ti je poklonilo nešto najvrednije na svetu, jer i jeste.