Znaš šta mi je rekla jedna mama pre neki dan?
Sedimo mi uz kafu, pričamo o deci i jeziku i ona odjednom kaže:
„Znaš li ti da je moje dete do pre šest meseci normalno pričalo srpski? Ma i odgovaralo meni na srpskom i igrali smo se na srpskom, bajke čitali… a sad? Kao da sam pritisnula prekidač. Sve mi odgovara na nemačkom. Ne pada mu na pamet da nešto promeni i vrati se na staro.“
Rekla mi je: „Znaš kako se osećam? Kao da me moje dete ne prepoznaje više. Kao da je deo nas izbrisan. I najgore je što ne znam kad se to tačno desilo. Čini mi se da to uopšte nije bilo postepeno. Nije bilo ono „malo po malo, pa više nema srpskog. Ne! Jednog dana me je pogledao, rekao nešto na nemačkom i otišao. I od tada, kraj. A samo godinu ranije zvao je babu telefonom i pričao o tome kako mu se zub klima, sve na srpskom. Bio je dete koje razume i oseća srpski jezik. Sad? Samo me gleda kad mu kažem: „Kako se kaže na srpskom?“ i pravi se da ne zna, a usput prevrće očima i duri se.”
To se stvarno dešava i češće nego što misliš. Deca koja su krenula da govore srpski, pa onda prestala. I to ne jer su zaboravila, nego jer su izabrala drugi jezik. Jer im je lakši, jed ga svi u njegovom okruženju govore. Ujedno i srpski traži trud I veći napor, a deca žele brzinu, zabavu, jednostavnost.
Često to roditelji shvate kao lični poraz, ali to nije tako! Deca nisu protiv srpskog.
Oni su samo za lakše, logičnije i jednostavnije.
Ako ti srpski postane jezik kontrole, napora i kritike, dete ga automatski gura dalje. Kad je srpski jezik zabave, igre, dodira i osmeha, tada mu se vraća.
Samo što taj povratak ne dolazi odmah.
Evo šta je ta mama počela da radi, možda pomogne i tebi:
1. Nastavila je da priča srpski, bez obzira na detetove odgovore.
Kaže: „Odlučila sam da ne tražim ništa, samo da budem srpski prisutna. Da zna da jezik nije nestao.“
I evo šta se dogodilo…
Dete je u početku ignorisalo, ali posle izvesnog vremena je počelo da ne ignoriše, već da prihvata. Po nekad kaže bar jednu reč, pa dve, sve češće i češće. Ni jednog trenutka nije bilo forsiranja, već samo strpljenje.
2. Napravila je male rituale koji su „rezervisani“ za srpski
Uveče čitaju priču na srpskom ali bez pitanja, bez zadataka, bez ispravki. Samo nežni glas i bajka.
Svo vreme zajednički provedeno kod kuće i nasamo sa njim, priča isključivo i samo na srpskom.
Nema „reci ti meni“, nema testiranja. Samo izgovorene reči i rečenice. I tišina.
3. Prešla je sa „Uči!“ na „Slušaj me, volim te“
Ne traži više da joj odgovori. Samo želi da ga srpski i dalje grli. Da ga čuje u njenom glasu. Da zna, jezik nije stvar kojom se „baviš“. Jezik je ljubav i asocijacija na mamu.
I znaš šta mi je rekla par nedelja kasnije?
„Znaš, pre neki dan je sam rekao “Mama, ja hoću vode.” Na srpskom, sam od sebe i gledao me. I sam se osećao ponosno.“
Shvatila je da ništa nije izgubljeno i da njena upornost i doslednost gradi odnos deteta prema srpskom jeziku.
Zato, ako je dete odjednom izbacilo srpski iz upotrebe, nisi sama i nisi ništa pogrešila. Nije kasno i nije kraj. Jezik nije nestao. Samo mu treba da ga opet podsetiš koliko je topao i koliko tebe ima u njemu. Podsticaj i podrška bez frustracije su ključni. Ako ne možeš sama, slobdno već sada zakaži probni čas za svoje dete.