„Kod kuće pričamo samo srpski… ali dete nam odgovara na drugom jeziku“. Ako ste se prepoznali u ovoj rečenici, niste jedini.
Ovo je danas jedna od najčešćih situacija u porodicama koje žive u inostranstvu. I ono što zbunjuje roditelje jeste, kako je moguće da dete razume sve, a ne govori?
Zamislite ovo:
Mama i tata pričaju na srpskom, čitaju knjige, puštaju crtane. Dolazi video poziv sa bakom iz Srbije.
Baka pita:
„Šta si danas radio?“
Dete razume. Smeje se. Gleda. I onda odgovara:
„Good“.
Ili
„Yes“.
I roditelj u tom trenutku oseti: „Nešto nije u redu“.
Problem ne nastaje u ranom uzrastu.
Naprotiv, tada roditelji najčešće rade sve kako treba. Problem nastaje kasnije.
U trenutku kada dete razume sve, komunikacija funkcioniše „nekako“, roditelji pomisle da će govor doći sam. Ali ne dolazi, jer razumevanje i govor nisu isto.
Dete bira ono što mu je lakše.
Jezik sredine postaje brži, jednostavniji, dominantan u okruženju.
A srpski ostaje „u pasivi“ bez aktivne upotrebe i polako se gubi.
Detetu ne treba pritisak, ne treba stalno ispravljanje.
Treba mu:
✔ sigurnost
✔ kontinuitet
✔ prostor da pogreši
✔ vođenje koje ga podstiče da govori.
Jedan od naših učenika, Stefan, dugo je bio u fazi razumevanja.
A onda se desio mali, ali važan pomak. Počeo je sam da traži crtane na srpskom.
To je trenutak kada dete prelazi iz „razumem“ u „želim“.
I tu počinje pravi napredak.
I to ne kada dete „ne zna ništa“ i ne kada „bude starije“, nego baš u trenutku kada:
– razume, ali ne govori
– odgovara na jeziku sredine
– izbegava srpski u komunikaciji
U Srpskom na klik ne radimo klasične časove i ne učimo reči napamet.
Gradimo odnos deteta prema jeziku.
Kada se dete opusti tada počinje i da govori.
Ako prepoznaješ svoje dete u ovom tekstu, nemoj čekati da problem postane veći.
Zajedno ćemo proceniti gde je vaše dete i kako da mu pomognemo da srpski zaista počne da koristi.