Nekad roditelji misle da je najveći problem to što dete ne zna dovoljno srpski. Međutim, posle svih ovih godina rada sa decom iz dijaspore, ja mislim da to uglavnom nije najveći problem. Mnogo češće vidim nešto drugo.
Vidim dete koje zna više nego što pokazuje. Razume, prati razgovor, nasmeje se na šalu. Zna šta se dešava oko njega, ali kada treba da kaže nešto duže, povuče se. Odgovori jednom rečju ili samo klimne glavom, skrene pogled, postidi se.
Možda vam je poznata ova scena…
Sedite za stolom sa porodicom. Baka pita nešto unuka. Deda se nadoveže. Tetka postavi još jedno pitanje… Svi žele da razgovaraju sa detetom. A ono odgovara kratko i razgovor nekako ode dalje.
Niko se ne ljuti niti pravi problem, ali dete polako ostaje po strani.
I onda prođe leto, pa još jedno, pa još jedno…
I polako niko ne primeti da problem više nije samo u jeziku. Problem je što dete počinje da zauzima mesto posmatrača u sopstvenoj porodici. Tu je, sedi sa svima, sluša, posmatra, ali nije baš deo razgovora. Nije ni deo šala koje se prepričavaju godinama, a ni porodičnih priča koje počinju sa: “Sećaš li se kada smo…”.
I meni je to nekako mnogo veća tuga od toga da li zna još deset ili još pedeset reči. Jer jezik nikada nije bio samo jezik.
Jezik je način da dete kaže baki kako si. Da ispriča deki šta mu se dogodilo, da se našališ sa rođakom. Da pita tetku nešto što ga zanima. Da se posvađa i da se pomiri. Da ispriča svoju priču. Jednostavno rečeno, da bude svoj među svojima.
Zato često kažem roditeljima da mi cilj nikada nije bio da dete nauči što više reči.
Naravno da je važno da razvija rečnik i da napreduje u komunikaciji. Ali mnogo mi je važnije da dobije sigurnost da koristi ono što već zna. Jer vrlo često problem nije u tome što dete ne zna srpski. Problem je što ga ne koristi dovoljno. A jezik koji ne koristimo polako počinje da se povlači. Ne zato što nestaje preko noći, nego zato što dete sve ređe ima iskustvo da na tom jeziku kaže nešto važno. Da bude saslušano, da bude deo razgovora i da bude povezano.
I upravo zato verujem da deci nisu potrebne samo nove reči. Potrebna su im iskustva i prilike da govore, ali i prilike da pogreše. Prilike da osete da su prihvaćena i da srpski koriste bez straha i pritiska.
Jer kada dete oseti sigurnost, često nas iznenadi koliko zapravo zna. A kada oseti pripadnost, počne da koristi jezik mnogo slobodnije. I tada se ne menja samo njegov srpski, menja se odnos sa bakom i sa dekom, sa rođacima, sa porodicom i sa delom sebe koji pripada toj priči.
Ako ovog leta dolazite u Beograd, upravo zato organizujemo Kamp u Beogradu.
Ne da bismo učili gramatiku, nego da bismo stvorili prostor u kome će deca koristiti srpski spontano, upoznavati vršnjake, graditi samopouzdanje i osećati da pripadaju.
A ako ovog leta ne dolazite u Beograd, ista ta sigurnost može da se gradi kroz individualne časove i radionice koje organizujemo tokom cele godine, onlajn.
Jer cilj nikada nije samo da dete zna više reči. Cilj je da ih koristi sa ljudima koje voli.
Ako ovog leta dolazite u Beograd
Kamp u Beogradu je nastao upravo iz želje da deca dobiju više prilika da koriste srpski spontano, upoznaju vršnjake i osete da pripadaju.
Prijava za Kamp u BeograduAko ovog leta ne dolazite u Beograd
Ista sigurnost može da se gradi kroz individualne časove i radionice koje organizujemo tokom cele godine.
Zakažite besplatan probni čas