Septembar sa sobom donosi dobro poznatu dinamiku: povratak u školsku rutinu, nove obaveze i sate provedene u okruženju gde se govori nemački, engleski ili drugi lokalni jezik.
Za porodice u dijaspori ovaj period često donosi još nešto: dete koje je tokom leta možda više govorilo srpski odjednom počinje sve češće da ubacuje strane reči i izraze.
„Mama, gde je moj backpack?”
„Danas imamo puno homework-a.”
„To ne pravi smisla.”
Roditelj tada lako pomisli: „Počeo je da zaboravlja srpski.”
Ali mešanje jezika samo po sebi nije znak da dete zaboravlja srpski niti da sa njegovim jezičkim razvojem nešto nije u redu.
Šta je zapravo „matingliš”?
Kada dete odrasta uz dva ili više jezika, sasvim je očekivano da se oni ponekad nađu u istoj rečenici.
Dete može da ubaci stranu reč u srpsku rečenicu, da na stranu reč doda srpski nastavak ili da konstrukciju iz jednog jezika prenese u drugi.
U praksi to može izgledati ovako:
- Mešanje reči u rečenici: „Ja sam išao u park sa my friend.”
- Dodavanje srpskih nastavaka na strane reči: „Imam puno homework-a za sutra.”
- Prenošenje konstrukcije iz drugog jezika: „To pravi smisla” prema engleskom It makes sense, umesto „To ima smisla”.
Sve ovo može biti deo uobičajene bilingvalne komunikacije.
Zašto se mešanje jezika često pojača kada počne škola?
Zamislite dete koje veliki deo dana sluša, govori, čita, piše, uči matematiku, razgovara sa drugarima i usvaja potpuno nove pojmove na jeziku sredine.
Taj jezik mu je tokom školskog dana stalno „pri ruci”.
Kada se vrati kući i počne da priča na srpskom, može se dogoditi da mu neka reč na jeziku škole jednostavno bude brže dostupna.
Posebno se to vidi kod školskog rečnika.
Dete možda svakog dana čuje homework, lunch break, science ili worksheet, dok reči „domaći zadatak”, „veliki odmor”, „priroda” ili „radni list” gotovo nikada ne koristi.
Zato nije neobično da kaže:
„Mama, treba mi ovo za science.”
To ne mora da znači da dete „ne zna srpski”. Možda samo još nije izgradilo dovoljno bogat aktivni rečnik na srpskom za deo života koji trenutno uglavnom živi na drugom jeziku.
Da li treba ispravljati dete?
Važno je kako to radimo.
Ako dete uzbuđeno priča šta se dogodilo u školi, a roditelj ga zaustavlja posle svake strane reči:
„Ne kaže se tako.”
„Kako se to kaže na srpskom?”
„Ponovi sada celu rečenicu pravilno.”
razgovor lako može da počne da liči na proveru znanja.
A u tom trenutku važnije nam je da dete želi da nam priča na srpskom.
Zato prvo saslušajte šta želi da kaže, a zatim mu kroz svoj odgovor ponudite reč ili konstrukciju koja mu nedostaje.
Probajte „prirodno ogledalo”
Umesto da tražite od deteta da odmah ispravi rečenicu, vi je prirodno preformulišite.
Dete: „Imam puno homework-a danas.”
Roditelj: „Aha, imaš mnogo domaćeg danas. Šta prvo treba da uradiš?”
I razgovor se nastavlja.
Ili:
Dete: „Danas smo imali science.”
Roditelj: „Aha, danas ste imali prirodu. Šta ste učili?”
Na ovaj način dete čuje srpsku reč u pravom kontekstu, a razgovor se ne prekida.
Ne morate svaki put da zahtevate: „Hajde, sada ti ponovi.”
Reč koju dete mnogo puta čuje, razume i koristi u različitim situacijama ima mnogo veću šansu da postane deo njegovog aktivnog rečnika.
Obratite pažnju na reči koje pripadaju detetovom stvarnom životu
Ako želite da detetu pomognete da više govori srpski, nemojte počinjati od nasumičnih spiskova reči.
Počnite od njegovog dana.
Pitajte:
„Šta ste danas radili na velikom odmoru?”
„Ko sedi pored tebe?”
„Šta ti je učiteljica zadala za domaći?”
„Koji predmet ti je danas bio najzanimljiviji?”
„Šta ti treba da spakuješ za sutra?”
Tako dete dobija srpske reči upravo za ono o čemu ima potrebu da govori.
A to je mnogo važnije od toga da zna veliki broj reči koje gotovo nikada ne koristi.
Cilj nije da dete nikada ne pomeša jezike
Ovo je možda najvažnija stvar koju roditelj bilingvalnog deteta treba da zna.
Cilj nije da dete nikada ne ubaci stranu reč u srpsku rečenicu.
Mešanje jezika može biti normalan deo bilingvalne komunikacije.
Naš cilj je nešto drugo: da dete postepeno izgradi dovoljno bogat srpski jezik da može da ispriča šta mu se dogodilo, objasni šta misli, postavi pitanje, izrazi osećanje, našali se i razgovara sa porodicom — bez stalnog traženja reči koje mu nedostaju.
Drugim rečima, nije cilj samo da dete „zna” srpski.
Cilj je da može da ga koristi.
Kontinuitet je važniji od savršenstva
Nakon napornog školskog dana dom ne mora da postane još jedna učionica.
Mnogo više može da znači 15 minuta zajedničkog čitanja, razgovor tokom večere, društvena igra na srpskom, poziv baki i deki ili jednostavno pitanje:
„Ispričaj mi šta ti je danas bilo najsmešnije u školi.”
Jezik se ne razvija samo učenjem pravila.
Razvija se onda kada dete ima razlog da ga koristi.
Ako primećujete da vaše dete mnogo razume, ali teško pronalazi reči kada treba nešto da ispriča, da sve češće odgovara na jeziku sredine ili da vam je teško da sami održite kontinuitet srpskog kod kuće, dodatna podrška može mnogo da znači.
U školi Srpski na klik kroz individualne i interaktivne časove od 30 do 45 minuta pomažemo deci u dijaspori da proširuju aktivni rečnik, grade rečenice, lakše pronalaze reči na srpskom i, što je najvažnije, steknu sigurnost da srpski zaista koriste u razgovoru.
Jer nije cilj da dete zna još jednu reč na srpskom.
Cilj je da tu reč poželi i ume da upotrebi kada mu je potrebna.
Želite da vidite kako vaše dete reaguje na ovakav način rada? Zakažite besplatan probni čas i upoznajte nas
