Dete razume srpski, ali ga govori samo sa tobom: šta se dešava kada nema srpsko okruženje?
„Ja mu od rođenja govorim srpski. Sve me razume. Ali odgovara mi na nemačkom.“
„Sa mnom još nekako govori srpski, ali čim je tata tu, pređe na engleski.“
„Nemamo ovde nikoga našeg. Srpski čuje samo od mene i kada se čujemo sa bakom i dekom.“
Ako tvoje dete odrasta van Srbije, možda ti je neka od ovih rečenica veoma poznata.
I možda se već dugo pitaš: Ako mu stalno govorim srpski, zašto ga ono sve manje koristi?
Odgovor često nije u tome da dete „neće“ srpski. Nije ni u tome da si ti nešto pogrešila. Mnogo češće treba da pogledamo jedno jednostavno pitanje: Koliko razloga dete tokom svog dana zapravo ima da govori srpski?
Jedan roditelj ne može da bude celo jezičko okruženje
Zamisli običan dan deteta koje živi u inostranstvu.
U vrtiću ili školi provede nekoliko sati na jeziku sredine. Sa drugarima govori taj jezik. Na treningu ga koristi. Na igralištu takođe. Crtani filmovi, knjige, igrice i sadržaji koje prati često su na istom jeziku. Možda i sa drugim roditeljem razgovara na tom jeziku.
A onda dođe kući. Mama ili tata mu se obrate na srpskom. Dete razume. Ali odgovori na jeziku koji je tog dana koristilo satima.
Kada ovako pogledamo njegov dan, ponašanje deteta više ne izgleda toliko neobično. Srpski možda jeste važan deo njegovog porodičnog života, ali dominantni jezik ima mnogo više prilika da bude aktivan jezik.
Zato je važno da napravimo razliku između dve stvari: srpskog koji dete sluša i srpskog koji dete govori. To nije ista stvar.
„Ali on sve razume“
Ovo je verovatno jedna od najčešćih rečenica koje čujem od roditelja dece iz dijaspore.
I razumevanje jeste dragoceno. Ono znači da dete ima veliku bazu na kojoj možemo dalje da gradimo.
Ali razumevanje samo po sebi ne znači da će dete jednako lako moći da pronađe potrebnu reč, sastavi rečenicu, prepriča događaj ili spontano započne razgovor.
Zamisli da dete pitaš:
— „Jesi li se lepo proveo na rođendanu?“ — „Da.“
— „Jeste li se igrali?“ — „Da.“
— „Je l’ bilo torte?“ — „Da.“
Dete je sve razumelo. Komunikacija je uspela. Ali koliko je srpskog ono zapravo moralo da promisli i izgovori? Vrlo malo.
Zato kod dece koja odrastaju sa više jezika ne gledamo samo koliko razumeju, već i koliko prilika imaju da samostalno koriste jezik.
Sa mamom može i bez pola rečenice
Postoji još jedna zanimljiva stvar. Roditelji svoju decu poznaju neverovatno dobro.
Dete kaže pola rečenice, ubaci reč iz drugog jezika, nešto pokaže rukom — i ti već znaš šta želi. Naravno da znaš. Ti si njegov roditelj.
Ako mu nedostaje neka reč, možda ćeš mu je spontano ponuditi. Ako ti odgovori na drugom jeziku, ti ćeš ga razumeti. Ako zastane, često već znaš kako se priča završava.
I to je potpuno prirodna porodična komunikacija. Ali upravo zato razgovor sa roditeljem ne postavlja uvek iste jezičke zahteve kao razgovor sa nekim drugim.
- Drugo dete ne zna unapred šta tvoje dete želi.
- Ako želi da mu objasni pravila igre, moraće da pronađe reči.
- Ako ga drugar nije razumeo, moraće da pokuša drugačije.
- Ako želi nešto da predloži, moraće samo da formuliše svoju ideju.
Tu jezik više nije nešto što dete „vežba“. Jezik mu je potreban da bi nešto postiglo. A to je ogromna razlika.
Zašto su vršnjaci toliko važni?
Razgovor sa odraslim i razgovor sa drugim detetom nisu isti.
Sa odraslima dete često odgovara na pitanja: „Kako je bilo u školi?“, „Šta si danas jeo?“, „Ko je ovo?“, „Koje je ovo boje?“
Sa drugim detetom komunikacija izgleda drugačije: „Čekaj, imam ideju.“, „Ne, nije tako.“, „Daj meni.“, „Hajde da napravimo…“, „Znaš šta mi se juče dogodilo?“
Tu se pregovara. Objašnjava. Ubeđuje. Smišljaju se pravila. Pričaju se priče. Neko nekoga nasmeje. Neko nekoga ne razume.
I upravo u takvim situacijama dete dobija priliku da koristi jezik spontano i funkcionalno.
Zato detetu koje srpski koristi samo sa roditeljem možda ne nedostaje još neko ko će ga pitati: „Kako se ovo kaže na srpskom?“
Možda mu nedostaje neko kome će ono samo poželeti nešto da kaže.
„Ali ovde nema srpske dece“
Za mnoge porodice u dijaspori ovo je realnost.
Možda živite u mestu u kojem nema velike srpske zajednice. Možda u školi nema nijednog deteta koje govori srpski. Možda se sa drugim porodicama iz Srbije viđate nekoliko puta godišnje.
I to ne možemo jednostavno promeniti. Ali danas fizičko okruženje više nije jedino okruženje koje dete može da ima.
Ako srpsko jezičko okruženje ne postoji tamo gde dete živi, možemo ciljano da mu stvorimo još prostora u kojem srpski ima stvarnu funkciju.
To može biti razgovor sa rodbinom, druženje sa drugom decom, boravak u Srbiji, aktivnosti na srpskom, čitanje, igre, radionice ili kvalitetno osmišljeni onlajn susreti.
Važno je samo da dete ne bude stalno pasivni primalac srpskog. Potrebne su mu prilike da bude govornik.
Ne pretvarajte svaki razgovor u čas srpskog
Kada roditelj shvati da dete sve manje govori srpski, prirodna reakcija često bude: „Reci to na srpskom.“, „Kako se to kaže?“, „Nemoj na engleskom.“, „Hajde ponovo.“
Sve to dolazi iz dobre namere. Ali ako si ti jedina osoba koja detetu predstavlja srpski, ne želiš da svaki vaš razgovor postane mala lekcija.
Srpski između vas treba da ostane i jezik svakodnevnog života. Jezik kojim traži palačinke. Jezik kojim tu prepričava glupost koju je napravilo. Jezik kojim se svađate. Mirite. Smejete. Mazite.
Zato roditelj ne mora sam da bude i roditelj, i nastavnik, i sagovornik, i celo srpsko okruženje.
Što dete ima više ljudi i više stvarnih razloga da koristi srpski, to roditelj manje mora da ga „izvlači“ iz njega.
Srpski petogodišnjaka ne može zauvek ostati srpski desetogodišnjaka
Kada dete ima pet godina, možda smo presrećni što može da kaže: „Bio sam u parku.“, „Igrao sam fudbal.“, „Hoću palačinke.“ I treba da budemo.
Ali dete raste. Sa osam godina želi da ispriča šta se dogodilo sa drugarom. Sa deset želi da objasni zašto se sa nečim ne slaže. Sa dvanaest želi da govori o svojim idejama, osećanjima i interesovanjima.
Zato cilj nije samo da dete ne zaboravi srpski. Cilj je da njegov srpski raste zajedno sa njim.
Da dobija nove reči. Duže i bogatije rečenice. Više sigurnosti. Sposobnost da ispriča, objasni, pita, argumentuje i izrazi sebe.
Ne čekamo da zaboravi. Gradimo dok još razume.
A šta možeš da uradiš već sada?
Ne moraš od sutra da uvedeš još jedan „čas srpskog“ kod kuće.
Počni od jednog pitanja: Gde moje dete tokom nedelje mora samo da koristi srpski da bi nešto ispričalo, objasnilo, pitalo ili dobilo odgovor?
Ako je odgovor: „Skoro nigde“, tu je prostor za promenu.
Traži više razgovora u kojima ti ne govoriš umesto njega. Daj mu vreme da pronađe reč. Postavljaj pitanja na koja nije dovoljan odgovor „da“ ili „ne“. Neka samo ispriča baki šta se dogodilo. Poveži ga, kada je moguće, sa drugom decom koja govore srpski.
I ne očekuj savršenstvo. Greška nije znak da dete ne zna jezik. Greška često znači da ga upravo pokušava koristiti.
Kada srpski postane i jezik vršnjaka
Upravo iz ove potrebe nastale su i nove mikro-grupe „Srpski na klik“.
Namenjene su deci od 5 do 12 godina koja odrastaju van Srbije – posebno deci koja srpski uglavnom koriste sa roditeljima i porodicom, ali nemaju dovoljno prilika da ga koriste sa vršnjacima.
U grupi je samo troje do četvoro dece, sličnog uzrasta i približnog nivoa srpskog.
Ne želimo veliki grupni čas na kojem jedno dete govori, a ostali čekaju.
Želimo prostor u kojem dete mora da pita, odgovori, objasni, smisli, ispriča, dogovori se – i, što je možda najvažnije, poželi nešto da kaže drugom detetu.
Jer naš cilj nije samo da dete zna srpski. Cilj je da ga koristi.
Prve mikro-grupe počinju od novembra. Program je organizovan jednom nedeljno, četiri časa mesečno, a cena je 80 evra mesečno.
Decu ne povezujemo samo prema slobodnom terminu. Pre formiranja grupe upoznajemo dete i gledamo uzrast, trenutni nivo aktivnog srpskog i njegove potrebe.
Dovoljno mala grupa da svako dete govori.
Dovoljno velika da ima sa kim da govori.
